Nadja's choice

Skoro sam samu sebe uplela mrežu koju čini bezbroj priručnika vezanih za roditeljstvo, pravilno vaspitanje i čuvanje dece. Verujem da se i vama to desilo-čitate iz najbolje namere, da detetu pružite maksimum, a pri tom da naravno ne pitate babe, tetke, strine, jer one su davno čuvale decu, vremena su se promenila, a mi kao moderne mame moramo biti u toku sa novim dostignućima iz oblasti pedijatrije, psihologije deteta, pedagodije, itd. E tu i jeste zamka! Jer, kad je odgajanje dece u pitanju, neka osnovna načela ne bi trebalo menjati, postoje osnovna pravila koja i dan danas važe, koja su se pokazala dobrim, i kad su deca u pitanju, ne bi baš trebalo eksperimentisati i terati neki inat, bez obzira kojiko nas mama ili svekrva nerviraju. E to što se mešaju, to je već druga problematika. Mi smo ionako poznati kao narod koji se u sve razume. Dakle, ono šta sam uspela iz svega do sada da zaključim nabrojaću dalje u tekstu, nadam se da sam na dobrom putu, i da će ovi saveti i v

Dosadašnja iskustva pokazala su da je jako bitno u što ranijem uzrastu odraditi prvi ultrazvučni pregled kukova, po mogućstvu još u porodilištu. Ako se ne uradi tad, preporučljivo je da se pregled obavi u prvom mesecu bebinog života. Kukovi tada sigurno nisu sazreli, do okoštavanja nije došlo, ali se veći deformiteti mogu videti, kao što je iščašenje kukova na primer. Što se ranije počne sa terapijom, deformitet će se lakše i brže ispraviti. Nekada se umesto ultrazvučnog pregleda radio rentgenski snimak kukova, ali ispostavilo se da se ovim metodom, baš zbog tog neokoštavanja mladih kukova, iščašenost kukova nije mogla uočiti. Sledeći kontrolni pregled kukova bio bi sa nekih bebinih 3-4 meseca, i ako se tada pokaže da su kukovi sazreli, tj da su jezgra okoštavanja prisutna, vrlo je moguće da u šestom mesecu nećete ići na kontrolu. Ako nije došlo do okoštavanja, što je takođe normalno i nemojte da ste zabrinuti zbog toga, na poslednji kontrolni pregled otići ćete sa bebi

Nažalost, danas sve manje roditelja razmišlja ovako. I onda, kao konačan proizvod, dobijemo nevaspitano i razmaženo dete. Dete koje je gospodar svojih roditelja, dete koje manipuliše. Jer, svuda se samo priča o pravima deteta, a čini mi se da se zaboravlja na onaj deo koji se tiče obaveza. Da, i dete ima obaveze. Obavezu da pokupi igračke pre spavanja, obavezu da spusti tanjir posle obroka u sudoperu, pa čak i da svoje prljave stvari odnese do kupatila. Ako je dete malo starije, a to znači da savršeno barata kompjuterom, sposobno je i da namesti krevet, ili da obriše prašinu sa police u svojoj sobi. Nebitno je što je možda neki detalj preskočen, bitno je da dete shvati da mora da vodi računa o čistoći svog životnog prostora. A šta kada dete odbije da recimo pospremi sobu? Ili neće da skloni tanjir sa stola? Najbolje je prvo pokušati da smirenim tonom objasnimo detetu da bi određenu radnju trebalo da uradi. Ako to ne uspe, najjednostavnije je primeniti sistem kazna-nagrada.

Dakle, naoružajte se strpljenjem. Ništa ne biva preko noći. Kažu da je oko nedelju dana potrebno da bi se dete odviklo od pelena. I onih noćnih J Razlikuju se mišljenja domaćih i stranih stručnjaka u vezi sa ovom problematikom. U inostranstvu kažu da će dete do pete godine da se odvikne od pelena sigurno, a zato kod nas šalju kod psihologa ako dete od dve godine još uvek ne ide na nošu. Pitam se ko je tu pravu, i kako na najlaksi i najbezbolniji način naučiti dete da je vreme da se pelenama zauvek kaže laku noć. Počnimo prvo sa izborom noše. Dakle, meni je savetovano, a i ja smatram logičnim objašnjenje tog saveta, da noša treba da bude najobičnija. Bez muzike koja se čuje kad se piški u nju. Bez rukohvata, i dugmića koji svetle. Najobičnija ona, jer tako će dete naučiti da noša nije igračka, i da se zna koja joj je svrha. Ono na šta takođe treba obratiti pažnju je da se detetu u ruke ne daju telefoni ili tableti dok je na noši, jer ponavljam, zna se šta se na noši radi