Juče popodne sam bila u
laganoj šetnji parkom, i stvarno nisam mogla a da ne primetim raznorazne dečije
aktivnosti-trčanje, skakanje, ljuljanje, klackanje...
Međutim, najveća gužva
i interesovanje je upravo tamo gde se plaća. U Čairu ima bezbroj trambolina, na
šta samo mogu da kažem svašta, jer ako naplaćuju skakanje, hoću da vidim kome
mogu da se obratim ako se mom detetu nešto desi, valjda se nešto uradilo po tom
pitanju nakon onog nesrećnog otkačinjanja ringišpila u Sokobanji pre par
godina. Stvarno me zanima da li je u cenu za par minuta skakanja uključeno i
neko osiguranje.
O onim malim
automobilima koje deca voze kao muve bez glave neću ni da govorim. Ako ste već
napravili prostor za pse, molim i da ogradite deo parka gde će da se vozi, jer
šta mi vredi park ako dete treba da nosam po rukama tamo-vamo, sve u strahu da
ne podleti pod točkove. Kao da o tome ne razmišljam dovoljno kad se prelazi
ulica.
A pitam se i ko je onom
majmunu na početku parka dozvolio da ugnjezdi svoje čudovište na naduvavanje po
kome skaču deca. Od njega ne može kolicima da se lepo uđe u park. Mislim,
može...stepenik po stepenik.
A tu su preko leta i
dva bazena-jedan sa loptama, drugi sa nečim što liči na pedaline. I naravno,
sve se to plaća. A da, napravljeno je čudo u Čairu, i to besplatno-brod koji
sem što je zauzeo prostor ne znam čemu služi.
Iz daljine se
približava vozić iz koga trešti “Medo,
brundo”,
širi se miris kokica, tamo negde miriše pregoreli šećer-na štap se namotava
šećerna vata u boji. I tako ne zna čovek da li je u parku ili je Pantalejski
vašar već počeo. Fali još samo da se uvatimo u oro, i to je to.
Comments
Post a Comment